Када је половином јуна 1992. год. до темеља срушен манастирски комплекс, онима који су се у њему молили и сматрали га неодвојивим дијелом свог идентитета било је дефинитивно јасно да је и њихов живот у долини Неретве заустављен. Исто тако, када је напорима многих добрих људи, а на иницијативу Епархије захумско-херцеговачке и приморске почела његова обнова 2003. год, то је био знак да је повратак могућ и да живот и човјекољубље опет побјеђују. Смјештен између Мостара и Чапљине, манастир је одувијек био један од најзначајнијих центарa свих православних хришћана југа Херцеговине. Најстарији писани подаци о постојању манастира се могу наћи у отоманским дефтерима из 1468. год, а затим 1566.год. када се помиње његова обнова од утицајне властелинске породице Милорадовић-Хрaбрен, док народно предање његове почетке смијешта у много старију прошлост. У 17. вијеку је већ био познат по својим образованим монасима, преписивачкој дјелатности, а касније и по добро развијеној економији. У 19. вијеку отворена је и прва богословска школа, а онда и Српска народна школа која је претворена у државну. Изгр адњом новог конака 1860. год. створили су се услови за отварање библиотеке и музеја старина, што се сматрало неопходним за културно-просвјетно дјеловање. У Другом свјетском рату братство манастира је страдало, као и нови конак у ком су биле школа, библиотека и музеј. Након што је Комисија за очување националних споменика цијели комплекс прогласила националним спомеником, манастир је посљењи пут никао из пепела 2005.год, идентичан као што је и био вијековима прије.
Музеј је поново отворен 2019. године и у њему је изложена манастирска ризница коју су монахиње склониле у Србију 1992. године. Тако посјетиоци данас могу видјети иконе познатих српских, руских и итало-критских умјетника од 16. до 19. вијека, црквене предмете и документе – рукописе од којих је најстарији из 14. вијека. Музеј и манастирски комплекс годишње, у претпандемијском периоду, посјети око 10 000 људи, а остварује сарадњу са најрепрезентативнијим музејима и релевантним организацијама из земље и региона. Игуман Данило Павловић који предводи братство и идејни је творац савременог музеја, интензивно се бави међурелигијским дијалогом и заговарањем мира, због чега је више пута награђиван Вечерњаковим печатом и другим наградама. Он сматра да су културни садржаји и пројекти образовног карактера најефикаснији пут за проширивање сопствених видика и прихватање различитости којима БиХ итекако обилује. Тако и музеј у својој поставци, иако она приказаује трагичну прошлост, гледа у будућност и повезивање са другима како бисмо на тај начин континуирано градили суживот.
Миља Тупањанин, секретар Одбора за међурелигијску сарадњу Требиње