Пут који води од Требиња ка Љубињу, па даље ка Стоцу, Мостару и тако редом, пролази кроз Попово Поље. Ту је смјештено неколико херцеговачких села у чијем је кршу одувијек било захтјевно опстати. Често су се у прошлости различити интереси Истока и Запада баш ту сукобљавали и границе прекрајалe, па страдања, болести, глади и разних невоља, које су долазиле као посљедица тога, никада није недостајало. Међутим, жилави сељаци, високог стаса, оштрих црта и бритког погледа, често уздржани у опхођењу и отресити у одлукама, ту су и поред свих недаћа истрајавали, али су се многи, исто тако смјело, отиснули у свијет и захваљујући урођеној проницљивости и бистрини постајали надалеко познати и чувени. Један од њих је ипак без премца и управо о њему говоре наредни редови.
У селу Мркоњићи 1610.год. је рођен дјечак Стојан Јовановић. Како су школе биле права ријеткост и привилегија, а сиромашној дјеци једино доступне у манастирима, родитељи су га послали код стрица, завалског игумана Серафимa, полажући велике наде у оштроумног младића, вјероватно ни не сањајући коликом ће се славом и милошћу овјенчати. Стојан је учећи писменост преко манастирских књига, у вријеме које ни најмање није ишло у прилог томе, одабрао да његов животни позив буде служење Богу и свом народу, па је у годинама које су услиједиле стасао у херцеговачког митрополита. Столовао је најприје у Тврдошу гдје се прије тога замонашио добивши име по ком је до данас остао познат – Василије, односно Свети Василије Тврдошки и Острошки. Вриједно је радио, молио се, дијелио милостињу, народ поучавао, због црквених и народних послова пропутовао велике раздаљине, муку мучио са туђима, а и са својима, да би пред крај свог земаљског пута смирај потражио у острошким стијенама изнад Никшића. Како се град не може сакрити кад на гори стоји (Мт 5,14), није прошло много, а око њега су се окупили монаси, те многи други људи који би често наилазили по савјет, ријеч мудрости и утјехе. Необично је то што су ријеке људи ка Острогу заправо тек кренуле да теку седам година након његовог упокојења, када су његове нетрулежне мошти извађене из гроба у ком је био сахрањен и смјештене у црквицу Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу. Те ријеке не пресушују ни данас, 350 година од његовог уснућа и нема те људске муке и невоља која није стигла под Острог тражећи свечево заступништво пред Господом, као ни измољене радости ни успијехе на којима се ходочасници нису дошли захвалити. Манастирска архива биљежи безброј најразличитијих прича и чуда којa су се ту збила. Пошто Божији угодници увијек сабирају, а не расипају, мире, а не завађају, срцем повезују, а не логиком, Острог подједнако као православним хришћанима пружа гостопримство и припадницима других вјероисповијести.
А на мјесту гдје је почела цијела ова прича, гдје је некад била кућа у којој је на свијет дошао богочежњиви дјечак Стојан, саграђена је црква, а ове године на Васиљевдан, 12.маја, отворен је и Духовни центар који се састоји од више узастопних грађевина које окружују цркву. Бригу о његовом одржавању и функционисању воде монахиње Петропавловог манастира. У плану је да се у Духовном центру организују едукативни семинари на духовне теме, па ће бити прилике да се међу њима свакако нађу и оне о међурелигијском дијалагу.
Миља Тупањанин, секретар ОМС Требиње
