„А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша“ (Кор. 1,15)
„Смрти гдје ти је жалац, аде гдје је твоја побједа?“ (Васкршње слово Јована Златоста)
По православном Предању ми вјерујемо у васкрсење мртвих, јер је Христос Богочовјек васкрсао у трећи дан, покидао окове смрти, подигавши и васкрснувши нашу палу природу. За нас хришћане смрт није губитак, јер се живот на земљи сматра припремом за вјечни Живот у Царству Божијем и вјечним заједничарењем са Исусом Христом.
Шта је то жалост или корота?
По упокојењу сваког човјека код родбине и пријатеља, осим разумљивог емоционалног шока и стреса, појави се и мноштво недоумица које су тим веће ако је смрт наступила изненада. Зато ћемо се овдје потрудити да изнесемо барем основне ствари које треба урадити по смрти покојника у складу са хришћанском и народном традицијом.
У неким прошлим временима, по смрти покојника обавјештавана је родбина и то она која живи у близини (говоримо о времену без телекомуникацијских средстава), комшилук, пријатељи. Покојник је био у породичној кући до часа саме сахране. Долазак родбине и пријатеља пропраћен је изјављивањем саучешћа тј. учествовањем у жалости, ријечима утјехе, наде и подршке.
У данашњем времену у случају смрти покојник је смјештен у капелу или мртвачницу до тренутка сахране. Поступак изјављивања саучешћа и учествовања у жалости је исти као и у прошлим временима. Како се каже Сто села сто обичаја, тако су обичаји различити од града до града па чак и од породице до породице.
Шта је то црнина ?
Црнина у облачењу код мушкарца или жене је видљиви знак жалости за упокојеним (ближим) чланом породице. У Старом завјету сусрећемо чин жаолсти свакако много израженији него данас, а то је било просипање по глави пепелом, раздирање одјеће, покривање главе, бријање главе и браде. У Новом завјету жалост за упокојеним свакако се замјењује надом у васкрсење тијела и живот вјечни. Апостол Павле савјетује Солуњане: „Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће Бог и оне који су уснули у Исусу довести с’ Њим“ (1. Сол. 4, 13-14). За истинске хришћане нема жалости при упокојењу блиских сродника и пријатеља, јер је физичка смрт свакако привремени растанак од упокојених, а сви ћемо опет бити заједно по општем васкрсењу и тако ћемо свагда с’ Господом бити.
Ношење црнине код мушкарца или жене није само знак жалости за покојником, него знак прије свега да се сама околина према њима понаша пажљивије. Црнина се према народним обичајима, а не по црквеним правилима (типиком), обично носи до чедтрдесетодневног парастоса (молитве за упокојене), а за најближим сродницима до годину дана. Мајке на селу су често носиле црнину за дјецом (страдалом у рату или прерано умрлом) и мужем доживотно. У градовима се тај обичај скоро изгубио. Бог је Адаму одмах по учињеном гријеху рекао: „Са знојем лица свога јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу из које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити“ (1. Мој. 3, 19). Но Хрисотс, Који је дошао да искупи гријех човјечанства, ступио је у борбу и са смрћу, том посљедицом гријеха и Он ју је побиједио. Доказ те побједе је Његовно свеславно васкрсење и доказ да владавина смрти није вјечна и коначна, чиме је људима, послије Христовог доласка, поново дата велика нада.
Горан Гуровић
