Упознати умне, благонаклоне и отворене људе у животу је увијек привилегија и шанса за путовање у јединствено искуство међуљудских односа. Госпођу Ерну сам први пут срела на оснивању Мреже вјерница у организацији Међурелигијског вијећа 2012.год. у Требињу. Иако је у то вријеме већ била средовјечна дама, плијенила је шармом разигране и далеке Шпаније, из које су се њени преци некад давно отиснули, и оним високим стилом само Мостаркама својственим. Није требало дуго да се све остале учеснице, привучене раскошним причама из богатог животног искуства, окупе око ње. Дубоко је вјеровала у проницљивост и способност жене дa креира, оплемени и најдубље заволи живот, па је, попут модерних мотивационих говорника, храбрила своје пријатељице и колегинице да не клону духом ма пред каквим препрекама да се нађу и на сваком мјесту, гдје је мислила да то може помоћи, истицала је често занемаривање жена у нашем друштву као велики проблем. Средином прошлог вијека, кроз подухват електрификације Херцеговине почела је да помјера границе и до краја то није престајала. Сви њени лични и породични губици, а било их је веома, нису отврднули њено срцу и исисали јој оптимизам и радост, већ су је на онај посебан начин оплеменили да сваког човјека настоји разумјети и прихватити. Занимали су је савремени трендови, не истичући искључиво вриједност неког прошлог времена, што је нас млађе магнетски њој привлачило. Питања која су је заокупљивала, попут женског активизма, побољшања услова образовања и рада у нашој земљи, била су инспирација за многе пројекте у које су се током година, послије те требињске зиме 2012. жене из различитих крајева и заједница, координисане бриљантном стручном савјетницом МРВ-а Оливером Јовановић, упуштале и успјешно завршавале. Мрежа је расла и у њу су се ухватиле многе особене даме, тихи хероји локалних заједница који својим волонтеризмом мијењају свијет набоље, а Ернина нит је у њој остала добро препознатљива. Предрасуде, изопачени обичаји и свако потцењивање жена је оштро и бескомпромисно критиковала, кренувши прије свега од сопствене заједнице, а затим и све остале, кад је о томе ријеч, није штедила. Безбројним анегдотама и невероватним смислом за хумор је слушаоце доводила до громогласног смијеха, а некад и до суза, тако да би и најзахтевније путовање, у не знам како непријатним условима, по врлетима наше домовине, пролазило за час, без много умора. Мудрост којом је њена старост имала привилегију да се окити је посебно знала да заискри у ситуацијама када би представљала своју Јеврејску заједницу, што је посљедњу деценију свог живота често и са поносом чинила.
Отишла је, како вјерујемо, на неко боље место 2017. године, а са породицом и многобројним пријатељима су је испратили и сарајевски хазан, свештеници, свећеници, ефендије и представници МРВ-а , сви редом у некролозима наводећи да је њена мировна дјелатност у послијератном Мостару била изузетно драгоцјена и љековита.
Zihrona Livraha!
Миља Тупањанин, секретар Одбора за међурелигијску сарадњу у Требињу