Шта значи вјеровати у нешто што не видимо, што нисмо способни да објаснимо, у нешто што је много веће од нас самих? Вјеровање које је у мени, и у многима од нас, а код неких, пак, ствара највећу дилему, јесте вјеровање у Бога. Дилема свијета је да ли Бог постоји? Али, за мене нема дилеме. Бог постоји!
Исус Христос је мој узор, особа за коју знам и вјерујем да је увијек ту, поред мене, с лијеве стране у мом срцу! Иако га не видимо, освјетљава нам пут… пут среће, мира, љубави, доброте и поштовања. Чврсто вјерујем у Христа. Он је наш Спаситељ, узор и понајприје пријатељ. Сваке недјеље посјећујем цркву, а пјевам и у Српском пјевачком друштву Јединство. Не могу вам описати моје задовољство док појем на литургији и молим се заједно са свим људима у цркви. Пажљиво разгледам иконе који су са стрпљењем и љубављу сликане. Свака икона је посебна и прича причу. Црква је тако тајанствено мјесто а за мене и пуно љубави. Олтар, централни дио у којем се одвија тајанствени дио литургије за мене је светиња над светињама. Покушавам да докучим тајну кроз молитве које произноси свештеник. На сву љепоту молитве надовезује се хор, у којем и ја пјевам. Тада настаје потпуна анђеоска атмосфера. Мирис тамјана ми даје мир и смирење. Заборавим на већину брига, стојим поносно, пјевам литургију и молим се. Знам да свако има другачији доживљај Бога и цркве у којој Бог обитава кроз заједницу – нас вјернике. Бог и Црква су за мене посебни. За мене је Христос вјечни узор. Питате се зашто? Зато. Зато што је Христос успио живјети реченицу: “Ко тебе каменом ти њега хљебом” .
