У Жепчу се одувијек његовао и његује међурелигијски дијалог и суживот, доказ за то јесте и обитавање Јевреја на просторима наше општине који су се доселили из Сарајева и Травника. Не тако давно, десетак породица сефардског поријекла насељавало је ужи круг нашег града. Као први Јевреји у Жепчу спомињу се Самуел Моше и Исак Хавијо док су најпознатије породице биле: породице Алтарац, Финци, Кабиљо, Леви, Маестро, Мусафија, Пинто, Штраус и Вајлер. Синагога је изграђена 1903. године преко пута садашње полицијске станице. Према подацима до којих је дошао покојни проф. Фрањо Марић, аутор хронологије о нашем граду, до окупације током Другог свјетсог рата, у Жепчу је живјело 60 Јевреја, али је нажалост већина страдала у логору Јасеновац и Стара Градишка, неки су успјели побјећи, а неколицина их се одселила. Након Другог свјетског рата Јеврејска општина у Жепчу никада није обновљена.
Жепче је тада било аутохтона сефардска заједница са свим њеним традиционалним облицима, обичајима и начину живота. Били су најпознатији трговци, занатлије и обртници. Оно о чему се јако мало зна, а свједок је једног времена, јесте и Јеврејско гробље које датира с краја XИX стољећа, тачније из 1890. године.
Истраживање Миријам Рајнер говори о локацијама гробља, начину третирања и укопавања мртвих, све обреде везане за сахрану, жаловање и подизање надгробних споменика. Чињеница је да су се гробља смјештала педесет лаката од најближе настањене куће јер се вјеровало да су мртва тијела извор ритуалне нечистоће, али и да су иста обитавалиште злих духова или демона.
„Ограничен простор гробља је често наметао неопходност да се умрли сахрањују једни изнад других, уз придржавање правила о раздаљини од шест педаља између сваког слоја гроба. Исти размак је остављан и између два сусједна гроба. Унутар гробљанског зида су такођер постојала одређена правила о распореду појединих гробова. Одвојен угао гробља био је намјењен самоубицама, покрштеним Јеврејима и члановима заједнице чија је прошлост сматрана за недостојну средишњих парцела. Често су се и мушкарци и жене одвојено копали. Ова строга правила примјењивана су претежно у заједницама ортодоксних Јевреја, док су конзервативци и реформисти били мање ригорозни.“ М. Рајнер
Како наводи Рајнер надгробни споменик има изузетну вриједност и свједочи о постепеном отварању јеврејских заједница према нејеврејској околини, те о њиховом укључивању у опште културне и умјетничке токове. То говори о његовању заједнице и заједништва као једном од постулата којима се воде вјерници.
У распону од четири стољећа, почевши од XВ па све до краја XИX стољећа надгробни камен је доживио неколико промјена. Некада су основни украси били епитаф исписан хебрејским квадратнлм писмом, зидне слике дрвених синагога, увођење анаграма па све до богатства флоралне декорације (руже, витице, здјеле и корпе са воћем) употпуњене анималним украсима. Занимљива чињеница јесте да слике животиња често симболизују име покојника; тако лав означава име Леиб, риба је Фисцхер или Фисцхел док је јелен Хирсцх. Јеврејски надгробни спомеиници се најчешће дијеле на акенашке, обично правоугаоне плоче постављене усправно, и сефардске, код којих је плоча положена хоризонтално. Према облику гроба, али и преко самог рељефа, који може да буде саркофаг, камени шатор или балдахин са гробницом у средишту, могуће је разазнати покојников друштвени положај.
У Јеврејском гробљу у Жепчу налазе се 42 надгробна споменика у облику саркофага. Они плету посебну причу о начину живота на нашем простору. То је једно мање гробље које се налази изнад жељезничке станице крај којег пролази магистрални пут М-17. Гробље постоји и свједочи о једном времену као посљедњи траг ‘жепачког јеврејства’.
Неформална скупина ученика и професора КШЦ „Дон Босцо“ Жепче, 2017. године је очистила јеврејско гробље у акцији „Леарн то лове“ и тиме одала почаст укопанима. Приликом чишћења, координаоторица пројекта Маја Стојановић наводи да су затекли свјеже догорјелу свијећу што говори о постојању потомака неких од ту укопаних.
Анеса Џинић-Одобашић
